Boks

Imam dvadeset tri godine, i strastveni sam igrac boksa. A u nastavku cu vam ispricati kako je to sve pocelo. Moj otac je trenirao boks, dosta dugo vremena, takmicio se, sve dok jednog dana nije bio tesko povredjen u ringu i morao je da se povuce. Posto je veoma voleo taj spot, zeleo je da i ja treniram boks od malih nogu, sa obzirom da sam kao mali cesto bio prehladjen, imao sam los imunitet, nisam mogao trenirati. Kada sam napunio 7 godina i krenuo u prvi razred, upoznao sam prijatelje, i jos tada krenuo svakim danom izlaziti na ulicu i kako bismo mi to rekli "blejati". Tako je bilo sve do sestog razreda, tog dana "visili" smo na ulici zajedno sa tada, drugarima iz drugog odeljenja. Tada je dosla moja drugarica iz druge skole, i oni su je napali, ja sam je odlucio braniti, ali to je poslo po zlu i istukli su me. Krenuli su me maltretirati svaki dan u skoli, i na ulici, a tada sam shvatio da moram nesto da ucinim povodom toga, i poceo sam trenirati boks, kako bih se odbranio. Posle vec mesec dana, nadjacao sam svakog od njih, i poceo sam ja njih maltretirati na ulici, poceo sam raditi gluposti, tuci se, krasti. Tako je bilo sve do jednog dana posle zavrsetka osnovne skole, kada je trener saznao za sta ja koristim tu vestinu. Ocitao mi je bukvicu, rekao je ili cu prekinuti sa tim glupostima, ili cu prestati da treniram kod njega u klubu, posto sam jako voleo svoj klub, trenera i uopsteno sport, malo sam razmislio o svemu tome sto sam radio, i shvatio sam kako bih trebao da pocnem da se profesionalno bavim boksom, kao sportom, i da ne zelim biti baraba, od tada, sve do sada treniran boks i svaki dan idem na treninge, sada sam poceo da se takmicim, i smatram da je trener ucinio jako veliku stvar za mene, sada nisam baraba nego pravi covek!

Time se ponosim

Ja sam dijete ulice i time se ponosim! Danas je to kao neka sramota, ali to za mene nista ne predstavlja. Odrastao sam tako kao dijete ulice. Kada sam imao 13 godina bio sam 7 razred osnovne skole, roditelji su mi poginuli u avionskoj nesreci. Tada sam bio veoma ozalostec i prepusten sam sebi. Imao sam samo baku, koja je imala 90 godina i nije se mogla brinuti o meni. Imao sam za izbor biti dijete ulice ili zivjeti sa njom. Izabrao sam biti dijete ulice. Svakodnevno sam bio na ulicama moga sela. Ostala djeca iz razreda su provodila sate za racunarima ali ja nisam imao, ja sam sate i sate provodio na ulicama. Kada sam malo vise porastao, odlucio sam se baviti ilegalnim poslovima i tako zaradivati. U pocetku sam dilao drogu. Imao sam zarade ali je bilo veoma opasno. Upoznao sam jednog prijatelja i sa njim sam odlucio napraviti bandu. On se zvao Burn. Burn i ja smo svaku noc dilali drogu a prije toga smo isli u teretanu. Skupili smo jos clanova. BIli smo prava banda, zvali smo se RB. Burn i ja smo bili vođe. Poslije određenog perioda poceli smo se sukobljavati sa ostalim bandama iz kraja. Bili smo najjaci. U jednoj bitci je Burn pogino. Svi smo bili veoma tuzni. Ja sam odlucio napustiti bandu i vratiti se normalnom zivotu, kada sam napustio bandu imao sam 34 godine. Zaposlio sam se u gradu i sada evo radim i za radujem za bolji zivot. Ne stidim se sto sam odrastao kao dijete ulice.

Dijete ulice

Ja sam dijete ulice , odkad znam za sebe pravim probleme. Inace moji vrsnjaci svi dola sjede na racunalu a ja sa starijim vrsnjacima radim stetu.Jedne veceri zvao me Marko i kaze da idemo kod njegove bake u sesvete da ima nesto za nas. Kada smo stigli kod negove bake tamo su bili nekakvi nabildani decki i poceli su se svi tuci kris kras. Nisam znao sto cu pa smo pobjegli doma , par sati kasnije me zove i ispricao mi je pricu sta je bilo. Naime djevojka od Marka i ovog nabildanog Tomislava su se potuke u skoli. Zatim je Tomislav htio tuci Marka jer mu je cura prebila negovu curu. Pokusavali su nas razdvojit tako mi je reko Marko. Pricali smo 2 sata na mobitel i napravili smo veliko sranje. Otisli smo kod njegove bake opet jer on tamo zivi. Kada smo ga nasli ja sam ga drzao a Marko ga je tukao. Nakon toga smo pobjegli doma i popili pice. Za par dana kada sam isao iz skole vidio sam da lezi krvav na betonu. Tomislav ga je izbo nozem dok je isao sa curom iz skole, njegova cura je uspjela pobjeci. Kada sam to cuo odma sam zvao brata da sredi tog Tomislava. Isli smo kod njega doma i moj brat i Marko su ga razbili. Od tada je bio mir u kvartu , nisu se vise tukli , a ni svadali. Nakon 3 godine sto se Marko odselio cuo sam da su on i Tomislav postali jedan drugom vjencani kumovi , a nisu se mogli smisliti. Kroz moj zivot se desilo toliko problema da ni ne pamtim. Imao sam burno djetinstvo i ludu generaciju , znali smo paliti kontenjere , razbijat aute , tuc prolaznike. Katastofa sto smo sve radili ali i tome dode kraj covjek se opameti nakon neog vremen i svhati sta je uradio.

Ja sam dijete ulice

Ja sam dijete ulice, u tome nema nista krivog, mislim da sam isti kao i sva druga djeca, mnogi vrsnjaci me zezaju i nije mi ugodno. U skoli, se uvijek druzim sam, svi mi govore da sam glup, a imam puno bolje ocjene od njih. Cesto se u drustvu drugih osjecam kao da sam radioaktivan, svi se micu od mene, govore mi da smrdim, a svaku noc se tusiram, hladnom vodom, iako to nitko ne primjecuje, kada se osisam, govore mi da sam celav, kad pustim kosu govore mi da sam peder. Cesto jedem otpatke hrane. Svi me vrijedaju, i podirkivaju, kada dodjem kod lijecnika radi necega, uvijek mi nabroji 10 drugih bolesti od kojih sam obolio. Volim svoje roditelje puno vise od svojih vrsnjaka, oni se trude pruziti mi krov nad glavom i hranu, vodu, odjecu i obucu, a puno djece mojih godina to ne razumije i cesto ne cijene svoje roditelje. Cesto me djeca starija od mene tuku i postavljaju mi nogu dok hodam, cure me ne vole, a moj brat koji ima 16 godina, se nije upisao u zeljenu srednju zbog naseg slabog imovinskog stanja, mislim da je to zalosno. Ako mi se svidja neka cura i ako se to dozna, odmah me pocnu zezati i zadirkivati. Neki profesori u skolama me ne prozivaju i prave se da ne postojim, a ako nesto ne znam odmah me pocnu prozivati i govoriti da razumiju mene i moje probleme, ali da ne mogu stalno meni popustati. Na Bozic nikada ne dobijem ono sto stvarno zelim, ali bilo kakav dar me obraduje. U skoli je moja bivsa uciteljica koja me jedina stvarno razumjela organizirala humanitarnu akciju, ali nije bas uspjelo i sve vise djece me i pocelo zezati. Moj zivot nije lak i vecina vas je to tek sada shvatila, ali vjerujte mi, dobro se dobrim vraca.

Nekada davno

Bilo je to prije dvadeset i dvije godine kada sam bio maloljetan i imao sedamnaest godina. Tada sam ostao bez roditelja, a nisam imao blizih rodaka koji bi primili musko djete jer nisam bio bas dobar. Sa petnaest godina sam ostao bez roditelja i nakon par mjeseci u domu presao sam u jednu obitelj koja je imala puno mlade djece koju su iskoristavali. Bilo je grozno, jer su sva djeca radila odredeni posao a na kraju dana su dobivala komad kruha i malo mlijeka. Tamo sam bio nekoliko tjedana i pobjegao sam na ulicu. Drugaciji izlaz iz toga nisam imao. I tada su pocele sve lose stvari. Krao sam po trgovinama i trznim centrima svuda gdje bi mogao ukrasti neku vrijedu stvar da ju mogu prodati na ulici. Tada sam upoznao i lose drustvo s kojim sam otisao u jos vecu propast. Iz dana u dan smo krali i ozljedivali ljude dok nas par nije uhvatila policija. Optuzili su nas za puno krada i jedno ubojstvo. Na kraju nismo osudeni za to jer nismo nikoga ubili. Priznali smo da smo krali i prodavali to na ulici tako da smo dobili zadvor. Poslje zatvora mogu reci da sam se opametio. Zivio sam kao i kada sam krao na ulici , ali sada sam potpuno drugacije zivio. Neko vrijeme mi je bilo potrebno da se snadem. Nasao sam si posao, pomagao sam jednom djedu s poslom u jednoj maloj trgovini , pomagao sam mu nositi teske predmete. Dobivao sam jako malo novaca, ali mi je bilo dovoljno jer nisam htjeo opet u zatvor i vratit se starom nacinu zivota. I sada nakon toliko godina i dalje zivim na ulici, sretan. Imam krov nad glavom i dalje pomazem tome starom covjeku svaki dan da bi mi on dao malo novaca da si mogu kupiti sta za jesti taj dan.

Danasnje vreme

U danasnje vreme, veoma su male sanse da cete uspeti da vidite decu u parku, na terenu. Kada je moja generacija odrastala, to je bio svakodnevni prizor. Moj mladji brat, koji sada ima trinaest godina retko izlazi iz sobe, odnosno ustaje sa kompjutera. Bio sam potpuno drugaciji od njega, i od cele njegove generacije, nasuprot njima, ja sam retko bio kuci, po ceo dan sam bio na ulici, igrali smo basket, fudbal, dok danasnja deca ne znaju ni sta je to. Pamtim kada sam bio mali, svaki dan su dolazili pred moju kucu, i zvali me, vikali po pet minuta, dok ja uzimam loptu, presvlacim se.. Izlazili smo, zabavljali se, no danasnja deca niti ne znaju koliko je lepse, zanimljivije, zdravije izaci na dva sata fudbala, nego sedeti sest sati za kompjuterom. Dok ovo pisem, secam se svih uspomena iz detinjstva, a kada pomoslim da danasnja deca nece imati nikakve uspomene iz detinjstva, to je veoma tuzno.. Najvaznije stvari u zivotu jesu uspomene, prijatelji, sada cak ni ne postoje prava prijateljstva. Izlazili smo, svaki dan smo igrali fudbal, a kada padne mrak, igrali smo zmurke, policajaca i lopova, kako sam to voleo, cak bih sad voleo da se vratim u to doba i opet zaigram. Svoje dete cu vaspitati na nacin isti na koji su mene vaspitali, naucicu ih sta znaci rec "prijateljstvo" i "zabava" nece biti sedenja za racunarom celim danom. Zelim da oni imaju neke uspomene kada odrastu, zato sto je to definitivno najbitnija stvar, vraca vas u detinjstvo, natera vas da zaboravite na sve probleme, makar na jedan tren. Mogu pouzdano reci da od takvog detinjstva nema nista bolje, u tom dobu se sticu najbolji prijatelji, iskreni prijatelji, prijateljstva koja ostaju za ceo zivot, ako taj period propustite, bice vam zao, mnogo zao, kada odrastete i shvatite koliku ste glupost napravili.

U svom zivotu

U svom zivotu sam imao puno sukoba sa starijim deckima od sebe.Naime dok sam bio mali svi su me zezali i prijetili mi.Jednom rijeci bio sam maltretiran od strane odraslih deckiu.Inace imam starijeg brata koji je bio par godina stariji od njih.Jednog dana sam isao sa bratom u ducan kako , bi kupili loptu za nogomet.Kada smo stigli kuci napumpali smo loptu i krenuli smo na nogomet.Stariji brat je kasnio , nije zelio ici jer mu je bilo lose.Od terena do kuce imam svega dvije minute hoda , tako da sam jako blizu.Na igralistu su bili stariji decki od mene i moje ekipe.Inace mi smo bili 94 godiste a oni 90 , bili su svi ok osim jednog Ivana.Naime on je uvijek maltretirao sve oko sebe i htio je biti glavni.I tako cekali smo da odu do togga smo se mi nabijali sa loptom.U jednom trenu je lopta uletila u teren , ona sto smo ja i brat isli kupiti.Bila je to lopta od nika orginalna , jako skupa. Igor nam je vratio loptu te smo se ,opet dodavali. U jednom trenu dosao je Ivan i osamario me. Nisam znao zasto i kako , reko je da se gubim doma napucavat da nemam sta tu raditi.On je zivio kucu do mene , ja i frend se nismo dali zezat te smo rekli da necemo.Nije njegov teren da on odlucuje , uzeo mi je loptu. Reko je da ako ne odem doma ,da ce mi je probusiti. Reko sam mu da mi je vrati , ali nije poslusao.Nabio je loptu u cavao te se lopta probusila. Odmah sam otrcao doma po brata.A na igralistu su svi mladi od mog brata dvije godine. Prirodno buraz mi je bio jak kao zvijer.Dosao je na igraliste , ja sam sve reko bratu sta je bilo. Pitao ga je brat sto je to napravio i zasto.Svi na igralistu su rekli da Ivan laze te da , smo dosli samo na nogomet.Brat nije cekao ni trenutka , nego ga je nabio sakom u glavu.Poceli su se tuci , a nije nista mogao mom bratu. U jednom trenu Ivan odleti doma , te se vraca za 5 minuta.I to je dosao sa boxerom , i reko je da ce ga sad prebiti na mrtvo ima.A brat je izvaio pistolj i repetirao ga. Reko sam bratu da se smiri da  prekine , posto mi je brat policajac.Ovaj Ivan je stao i nije nista govorio. Reko je jb.... vam... psovo je mom bratu i meni. Brat ga je nabio jos par puta i otisli smo doma. Sutradan Ivan se dosao ispricavati i kupio je istu loptu koju je probusio.