Dijete ulice

Ja sam dijete ulice i time se ponosim! Danas je to kao neka sramota, ali to za mene nista ne predstavlja. Odrastao sam tako kao dijete ulice. Kada sam imao 13 godina bio sam 7 razred osnovne skole, roditelji su mi poginuli u avionskoj nesreci. Tada sam bio veoma ozalostec i prepusten sam sebi. Imao sam samo baku, koja je imala 90 godina i nije se mogla brinuti o meni. Imao sam za izbor biti dijete ulice ili zivjeti sa njom. Izabrao sam biti dijete ulice. Svakodnevno sam bio na ulicama moga sela. Ostala djeca iz razreda su provodila sate za racunarima ali ja nisam imao, ja sam sate i sate provodio na ulicama. Kada sam malo vise porastao, odlucio sam se baviti ilegalnim poslovima i tako zaradivati. U pocetku sam dilao drogu. Imao sam zarade ali je bilo veoma opasno. Upoznao sam jednog prijatelja i sa njim sam odlucio napraviti bandu. On se zvao Burn. Burn i ja smo svaku noc dilali drogu a prije toga smo isli u teretanu. Skupili smo jos clanova. BIli smo prava banda, zvali smo se RB. Burn i ja smo bili vođe. Poslije određenog perioda poceli smo se sukobljavati sa ostalim bandama iz kraja. Bili smo najjaci. U jednoj bitci je Burn pogino. Svi smo bili veoma tuzni. Ja sam odlucio napustiti bandu i vratiti se normalnom zivotu, kada sam napustio bandu imao sam 34 godine. Zaposlio sam se u gradu i sada evo radim i za radujem za bolji zivot. Ne stidim se sto sam odrastao kao dijete ulice!