Na ulici

Bilo je to davno, prije deset godina. Šetao sam ulicom sasvim sam. Bilo mi je dosadno. Gledao sam na mobitel, bio mi je upaljen face. Listao sam objave i činilo mi se kao da se ništa zanimljivo neće dogoditi. I tako slonim mobitel u džep, zapalim cigaru, stanem i uživam. Bila je to najbolja cigara u mom životu, jer sam ugledao jednu ljepoticu, kako zanosno maše bokovima, lijevo desno. Na prvi pogleda sam se zaljubio. Bacio sam poluispušenu cigaru na pod i krenuo za njom: „Ćaoo, ljepotice“ ,rekao sam. Stala je: „Ejj“, i tako je sve počelo. Pitao sam je dali je slobodna uvečer, odgovorila je pozitivno i našli smo se taj dan, na kavi u gostionici „Maestro“. Bilo je to oko 21 sat. Ja sam naravno došao prvi i sačekao je tamo, jer smo se tako dogovorili. Zvala se Lucija i stigla je. Kasnila je 10 minuta. Bio sam presretan kada je stigla. Već sam bio posumnjao da možda ne dođe. Bila je savršena osoba za mene, bila je lijepa. Polako smo se upoznavali uz šalicu bijele kave i sve mi se više sviđala. Ja nisam znao dali se ja njoj sviđam, ali po nekim njezinim pokretima mislio sam da je tako. I odjednom joj je zazvonio mobitel i otišla je na toalet. Kada se vratila rekla je da hitno žuri kući, da joj ne zamjerim ništa. Uzela je svoju torbicu poljubila me u obraz i odletjela prema vanjskim vratima. Toliko mi je toga tada prošlo kroz glavu da vam to ne mogu opisati. Milijun pitanja samo odjednom, kako bih dokučio zašto je tako odjurila. Spakovao sam se i krenuo kući. I tako prošla su dva tjedna, kada sam shvatio da je više nikada neću vidjeti, a bila je dva cijela dana sve meni na svijetu, a ona možda to ni nezna jer ja nisam takva osoba kao što je ona bila, a možda je i sada.