Bio sam mali, nisam nista shvatao za ozbiljno, lutao sam po ulicama, nisam imao sta da jedem, sta da obucem.Svaki dan sve je bilo isto, jedva sam prezivljavao, cekao sam da mi neko baci malo hlijeba, nisam imao gdje da se skolujem nit nista.Svi su me cudno gledali, ali ja to nista nisam shvatao, zasto je to tako. Sve je to tako bilo dok sam jedan dan malo odrasto.Poceo sam vec da shvatam zasto me niko ne voli. Djeca su me mrzili i psovali ali nisam imao nikakve mogucnosti da se odbranim.Jedan dan sam rijesio da to promjenim, pa sam skupio malo para, obuko sam se pristojno i rijesio sam da nadjem sebi neki posao.
Ulazio sam u svaku kucu i raspitavao sam da li je potreban nekakva pomoc, da mogu da radim nesta, da skupim malo para, da srijedim svoj zivot.Tako jedan dan naletim u jednu kucu gdje su zivjeli neke starci, bili su sami i nisu bili sposobne da sredjuju svoj dvor.Ja sam im ponudio da im to radim, a oni su prihvatili.Tako sam radio svaki dan, sredjivao sam im dvoriste, cvijece i sve sto sam bio sposoban da uradim.Oni su ujedno bili i moji prvi, a i najbolji prijatelji, jako smo se zblizili.Nakon mjesec dana rada, ponudili su mi da zivim sa njima dok ne nadjem sebi neki stan, a ja sam tad bio najsretniji covjek i sam prihvatio to bez nikakvo razmislanje.Zivjeo sam tamo, tamo sam i jeo i sve sam tamo radio, bili su mi kao roditelji, a i ja sam se tako grizio za njima.Jedan dan kad sam skupio dosta para, ostao sam sam u kuci, i razmisljao sam.Rijesio sam da ih napustim, ostavio sam pismo na masu, oni su mi dosta pomogli i nisam htjeo da im budem teret, jer su bili dosta stari pa nisu mogli da se grize toliko.Otisao sam iz te kuce, nasao sam sebi jeftin stan, naso sam i posao.Ali oni su mi uvjek ostali u srcu, uvjek sam ih posecivao, nikad ih nisam zaboravio.
Nema komentara:
Objavi komentar