Jedna tucna prica

Moj zivot i zivot mog vernog prijatelja je tuzna prica.Kao malog roditelji su me odbacili od sebe,pa sam bio prinudjen odrastati na ulici.Nalazio sam hrane u kontinjerima sto su ljudi bacali i ostalo...Kasnije kada sam porastao krao sam voce sa pijace i ostalo kako bih preziveo.Upoznao sam svoje drugare sa ulice pa smo zajedno se snalazili za zivot.Zatim kada sam odrastao zaposlili smo se kao pomocnik mehanicara i poceo sebi zaradjivati za zivot.Nije nam bilo ni malo lako sve muke i jadi koje smo nosili sa sobom u svome srcu. Nisam dobijao od nikog pomoci ostali prijatelji me napustili sem jednog prijatelja koja zadesila ista sudbina ko i mene. Samo sto je on ima nesrecniji slucaj, roditelji mu poginuli u saobracnoj nesreci. Zato smo na neki nacin i trazili posao uvezi mehanike i auta da se ljudima ne desava takva ista sudbina. Nudili smo jedan drugom pomoc jedino nam to i bilo preostalo. Od samog pocetka naseg zivota morali smo da razmisljamo za bolje danas i za bolje sutra i veruj te mi to nije bilo ni malo lako. Svako normalno dete pocne da razmislja o zivotu kada napuni punolestvo. Uz napornog i marljivog rada skupili smo dovoljno novca kako bi osnovali svoj licni servis. Uspeli smo u svom cilju samo sa napornim radom. Imamo porodicu i srecniji zivot ali ona ruzna secanja zauvek ce ostanu u secanju.